To ide ovako. 

Srce sata trzne u stranu prebrzo, metal se pojeo dovoljno da preskoci otkucaj i to zaglavi mehanizam. Zid postane toliko truo da nije u stanju da zadrzi ekser o koji je okacena cak i najlaksa slika. Svetlost zvezde namigne i mi to vidimo kao da je namignula nama a zapravo je mig bio upucen divljoj materiji iz koje ce jednom nastati Zemlja. Strah nas je buducnosti jer je ne vidimo ili mraka jer u njemu nema zidova, granica koje nas cuvaju. 

Za satove postoje sajdzije, za slike- druga mesta na zidu a zvezdama se mozemo radovati jer postoji neko ko je video njihov mig.  

Zapravo, ako svet vidimo dovoljno jasno radovacemo se neizvesnosti jer u njoj lezi sve novo sto i cini zivot vrednim pomena.