Pred kraj

duga suknja

pokret

dodir

mnogo mirisa svega

Njena koža

kupka od kokosa

Podgrejan ručak

buđ iza zavese

Para iz kupatila

Sprej za cipele

Moj znoj

njeno međunožje 

moja majca na naslonu stolice

njena kosa svuda 

žuti zidovi 

buba koja beži preko poda

ulegnut krevet

komšija gleda utakmicu

napolju se deca deru na nekoga 

lopta se odbija o zid 

farovi muževljevog automobila 

mali zrak svetlosti joj prelazi

preko očiju

dok svet eksplodira. 

Nova prica.

iluzija skupljena u barok

ostri alati kojima odrzavamo svet  

kolega i ja

tamo negde leprikon sedi na staklu

neke sasvim obicne tezge

Pozeljno bledo rame  

po kome pada crvena kosa

zelim da je uzmem i stavim u sebe

da izlijem svu magiju napolje

zelim da je nahranim

rasirim te noge

ugrizem to meso

budem deo te krvi koja je cini

tako stvarnom.

 

Pustim da se prelije. Pokvasim prste nad sudoperom. Krupan sam. Časa je od dva deci. Popijem lek pa sednem i čekam da deluje. 

Sve je veliko i nedokučivo. Sve se svodi na naše mišljenje o tome. Ako misliš da si upravu, čisto obaveštenja radi, nisi. Svi su upravu. Zavisi od ugla iz koga se gleda. Svaki novčić ima dve strane.

Kada počne da deluje bude lakše. Onda mi je svejedno. 

Boys dont cry.  

Ovde brojim grobove,

video ostatak sveta.

Nije loš.

Idite na istok.

Gorak ratluk. 

Dodir osobe koja lako moze biti ja. Nema mnogo razlika. Slicnost je što imamo jednak rezon prema većini životnih odluka i iste ožiljke. Ono bitno je isto. Sa druge strane ona veruje istoriji a ja ne verujem ničemu. Voli ljude ponekad, meni se ljudi uvek gade. Pleše a ja stojim u mestu i čekam da sve ovo prođe. Nekoliko godina razlike, opet postoji nada da neće postati kao ja. 

Otišla je, ponovo sam sam. Tu su još budilnici, kvake, alati, zvezde i koraci kojima merim vreme. 

 

Mala analiza predmeta.

Seksualno biće (požuda)

Emotivno biće (strah)

Zbrka sećanja (prošlost)

Otisak roditelja (dug)

Skup veština (rad)

Ljuštura obesmišljena veličinom svega (svest)

Nekoliko moralnih pravila (bezbednost)

Zbir znanja koja nisu iskustvena (radoznalost)

Iskustvo (otpor)

Težnja (vreme)

Htenje (skup)

 

 

 

"Ne možeš voziti automobile u grobu od metar i po."

Ne možeš voziti.  

Ganeša na vratima 

zajebani žuti mačak

blato ispod prozora u 6 ujutru

seks u 7 i 30

vriska i loša osećanja

trenutak pred prvi

poljubac

laganim korakom i strelica

ne drma rešetke zver 

ja ih drmam

Lion, Banja, Lug

svemir je prazan mauzolej

usamljen koračam ovuda

ostavi mi barem nešto

ljuti se jer sam učio njen jezik 11 godina

ostavio sam joj moju muzičku kutiju

grabi me na vratima zavlačim prste duboko

plakao sam polomljen

posle dodavao lance na kavez

prvi put posle godina magle

uskratio jedno svom organizmu

počinjem da razumem

napravio glup kompromis

daj mi novčiće za kafu 

laganim korakom i strelica

prilično je jasno

taško da može jasnije

možda nije kasno

ogolim je i gledam zapanjen

nešto novo

ti idiote mrzim te izvadiću ti oči...

moraš da shvatiš da...

budi bolji prema sledećoj češće je jebi...

nikada nisi otišla zar ne

pokušavam već godinama da te slušam

mlitav stomak, mlitavo lice, mlitav kurac

odlazak na Kalenić

festivali, dugi razgovori

već 5 godina ćutim.  

"Probudio sam se u sušu i paprat je bila mrtva."

Kada odem postaću Nefilim.

Sivi mačor. 

Kenjaću oko zidova raja kroz večnost.

 

Reinkarniraću se 10000 puta u insekta

da bih bio zgažen, mlatnut ili poprskan nečim

zbog čega ću ispovraćati utrobu.

Postaću žaba koju će neki dečak ubiti štapom.

Posle će taj dečak postati žaba

neko nov će počiniti greh 

i tako u krug.

Postaću meso koje sam pojeo.

Mnogi će jesti Nefilima.

 

Radujem se hlorofilu.

Često zamišljam

trenutak hranjenja dok se zraci sunca

probijaju kroz rosu na mom lišću

a ja treperim i dišem.

Voleo bih da budem hrast.

Trebalo bi da pojedem hrast.

Ne znam da li se računa ako je namerno. 

 

Igra se izgubi posle dovoljno gresaka. Postane analiza. Pojavi se neko nov a mi vec vidimo probleme koji ce se pojaviti za godinu ili dve. Znamo sta ce kada reci i koliko ce jutra i veceri postati gorki kada prodje dovoljno vremena. 

Stasamo u velemajstore busnih kofera i praznih obecanja. Deep blue postane daleko secanje na vreme kada je rival bio uzbudljiv i pozeljan. Sada povremeno odigramo koju sa slabim protivnicima, pobedimo nekoliko puta i idemo dalje. Bez zapisa, bez secanja, bez emocije. 

Neki izaberu jednu partiju polako se gaseci sve do tacke kada ostanu samo dve figure koje vise nemogu pobediti jedna drugu ali se i dalje muvaju po tabli, bez sata. Partija koja traje dok se jedan od igraca ne preda.  

Citava ova planeta je mrvica u Suncevom sistemu koji je mrvica na Mlecnom putu, koji je mrva u Univerzumu. Zemlja je jedina mrva na kojoj sam u stanju da opstanem. Nemamo gde da odemo.

Drzimo se jedni drugih neko vreme pa odemo dalje pre nego sto se vezemo. Vezemo se jedni za druge trajno ubijajuci svu srz, razdraganost i sustinu.

Gde je tu ljubav? 

Neki novi tip me gleda iz ogledala. Transformacija se čini neprimetna onima oko njega. Malo širi u ramenima. Stomačina postala stomačić. Više nema mesta šali da su sise dovoljno porasle da liče na grudne mišiće. Sada ne liče ni na šta. 

Pogled drugačiji, manje životinjski, više muški. Pomalo mačo. Glava velika kao bundeva. Čitao da glava smrša poslednja. Dupe se osuši prvo. To dovede do neravnoteže, stomačina i glavudža vuku ka napred pa se postepeno salo stomaka većim delom sliva u dupe da popuni šupljine, a manjim ide u glavu zarad istog.

Prase mi je otkrio tajnu dijete. Jednog dana sam mu dao veliku glavicu zelene salate. Seo je pored nje i jeo sve dok je nije pojeo 12 sati kasnije. Sledećeg dana smo ponovili proceduru i tako se nastavilo. On uvek žvaće. Kenja 43 puta dnevno, brojao sam. 

Nosim pun ranac zelene salate sa sobom. Mrljam hlorofil po ceo dan. Dišem prazninu, pijem Svetlost. Malo utiče na mozak.  

Najbitnije, pogledam se u ogledalu jednom u dve nedelje. Kod češće inspekcije dijeta ne deluje. 

Kod 2 izbora, koja su naizgled ista, novčić ne mora da odluči koji put da prihvatimo. Tu je samo da kaže, u trenutku dok se vrti u vazduhu i svi se ti svetovi naših mogućnosti prepliću, šta mi zapravo želimo. Još jedan vredan momenat kada je ruka spuštena preko novčića pre nego što pogledamo. Šta je ono što nas je pokrenulo da ga bacimo? Treba dobro osetiti i zapamtiti motiv i strah. Šta ako padne pismo? Želim da bude glava, i obrnuto. 

Tajna je čvrsto verovati da ćemo kada on padne, kada konačno podignemo dlan i vidimo da li je glava ili pismo, uraditi tačno ono što on prorekne. 

 

Toalet je omiljena prostorija. Četiri zida i puno vode svuda. Zeleni peškiri, šolja kafe, dobra kniga i svo vreme ovoga sveta. Ispred vrata izmučene duše kukaju nad svojom sudbinom. Tako se postaje gospodar pakla. Biti nevidljiv u pravom trenutku. 

Šta ako odlučim da više ne spavam? Šta bi se zapravo tu promenilo? 

Nisam napisao delo koje će promeniti svest ljudi. Nisam oformio pokret koji će se boriti za humanu planetarnu podelu resursa. Ne borim se protiv uništavanja prirode.  Nemam dece. Nisam se reprodukovao. Ne postojim. 

Šta smeta da  ostanem budan? 

Obukao sam brkove. Mrak i ludilo zaključao u staru muzičku kutiju. Naučio neke dugačke reči, izuo se pa postao Bilbo Bagins. Osmehujem se kada treba, a ne kada hoću. Odrastao sam. 

Svako jutro izlazim iz stana zgrade ubodene u pljeskavicu zemlje koju zovem Vojvodina i odlazim u brda. Imam jednu zver, iza očiju, koja zgranuta urla svoje ime na putu ka stanici. Smiri se kada uđem u metalnu sobu koja mene i druge lažove nosi do mesta gde nam je određeno da provedemo dan. Tada je već kasno pa će ponovo pokušati sledećeg dana. 

Visok je. Liči na Nefilima mada kada bi ga neko bolje upoznao rekao bi da više podseća na veoma krupnu domaću mačku. Njuška mu je nešto duža od mačje, gotovo duga kao vučja, ali ipak sličnija mačjoj. Voli zelenu boju jer je jede. Voli da peva na krovovima i ponosan je na svoje krzno boje lešnika. Nije sentimentalan, ne pamti prošlost, nikada ne ide istim putem. Vidi niti koje spajaju ljude, beskonačno klupko treperave svetlosti koje određuje ko je kuda pošao a gde će zapravo stići. Vidi i druge budalaštine kao i zavidan broj izmišljotina. 

Nije na prodaju.

Nikada neće biti. 

 

Kasna noc. Skoro jutro. Pomalo pijano skupi se sav mrak u jednu saku. In vino veritas. Vreme stane. Sutra se budim za posao, a danas je vecno dok ne zaspim. Igraj se sa mnom. Treba mi. Pomeri te misice lica. Osmeh. Ne kosta puno. Neko je napisao da ce malo ko da te zaista razume, da udje u tvoju sustinu i shvati tvoje demone, bez projekcija i ocekivanja. Samo mali, bedni ti, dovoljno beznacajan da sebi oprostis postojanje uslovljeno time da nemas moc da promenis svoje okruzenje. Najbolje sto mozes jeste da ne pokvaris tudje iskustvo. Uz poneki cvonjak skrusenim, produhovljenim, nesposobnim. Osim da klece. Deset zapovesti. Tus. Smeh publike. Cilj je zapisan i tu nema menjanja, filozofije, molbi ali put je nas. Hajde jos jednom. Tus. Smeh publike. Korak. Nema sta da se izgubi.