Gorak ratluk. 

Dodir osobe koja lako moze biti ja. Nema mnogo razlika. Slicnost je što imamo jednak rezon prema većini životnih odluka i iste ožiljke. Ono bitno je isto. Sa druge strane ona veruje istoriji a ja ne verujem ničemu. Voli ljude ponekad, meni se ljudi uvek gade. Pleše a ja stojim u mestu i čekam da sve ovo prođe. Nekoliko godina razlike, opet postoji nada da neće postati kao ja. 

Otišla je, ponovo sam sam. Tu su još budilnici, kvake, alati, zvezde i koraci kojima merim vreme. 

 

Mala analiza predmeta.

Seksualno biće (požuda)

Emotivno biće (strah)

Zbrka sećanja (prošlost)

Otisak roditelja (dug)

Skup veština (rad)

Ljuštura obesmišljena veličinom svega (svest)

Nekoliko moralnih pravila (bezbednost)

Zbir znanja koja nisu iskustvena (radoznalost)

Iskustvo (otpor)

Težnja (vreme)

Htenje (skup)

 

 

 

"Ne možeš voziti automobile u grobu od metar i po."

Ne možeš voziti.  

Ganeša na vratima 

zajebani žuti mačak

blato ispod prozora u 6 ujutru

seks u 7 i 30

vriska i loša osećanja

trenutak pred prvi

poljubac

laganim korakom i strelica

ne drma rešetke zver 

ja ih drmam

Lion, Banja, Lug

svemir je prazan mauzolej

usamljen koračam ovuda

ostavi mi barem nešto

ljuti se jer sam učio njen jezik 11 godina

ostavio sam joj moju muzičku kutiju

grabi me na vratima zavlačim prste duboko

plakao sam polomljen

posle dodavao lance na kavez

prvi put posle godina magle

uskratio jedno svom organizmu

počinjem da razumem

napravio glup kompromis

daj mi novčiće za kafu 

laganim korakom i strelica

prilično je jasno

taško da može jasnije

možda nije kasno

ogolim je i gledam zapanjen

nešto novo

ti idiote mrzim te izvadiću ti oči...

moraš da shvatiš da...

budi bolji prema sledećoj češće je jebi...

nikada nisi otišla zar ne

pokušavam već godinama da te slušam

mlitav stomak, mlitavo lice, mlitav kurac

odlazak na Kalenić

festivali, dugi razgovori

već 5 godina ćutim.  

"Probudio sam se u sušu i paprat je bila mrtva."

Kada odem postaću Nefilim.

Sivi mačor. 

Kenjaću oko zidova raja kroz večnost.

 

Reinkarniraću se 10000 puta u insekta

da bih bio zgažen, mlatnut ili poprskan nečim

zbog čega ću ispovraćati utrobu.

Postaću žaba koju će neki dečak ubiti štapom.

Posle će taj dečak postati žaba

neko nov će počiniti greh 

i tako u krug.

Postaću meso koje sam pojeo.

Mnogi će jesti Nefilima.

 

Radujem se hlorofilu.

Često zamišljam

trenutak hranjenja dok se zraci sunca

probijaju kroz rosu na mom lišću

a ja treperim i dišem.

Voleo bih da budem hrast.

Trebalo bi da pojedem hrast.

Ne znam da li se računa ako je namerno. 

 

Igra se izgubi posle dovoljno gresaka. Postane analiza. Pojavi se neko nov a mi vec vidimo probleme koji ce se pojaviti za godinu ili dve. Znamo sta ce kada reci i koliko ce jutra i veceri postati gorki kada prodje dovoljno vremena. 

Stasamo u velemajstore busnih kofera i praznih obecanja. Deep blue postane daleko secanje na vreme kada je rival bio uzbudljiv i pozeljan. Sada povremeno odigramo koju sa slabim protivnicima, pobedimo nekoliko puta i idemo dalje. Bez zapisa, bez secanja, bez emocije. 

Neki izaberu jednu partiju polako se gaseci sve do tacke kada ostanu samo dve figure koje vise nemogu pobediti jedna drugu ali se i dalje muvaju po tabli, bez sata. Partija koja traje dok se jedan od igraca ne preda.  

Citava ova planeta je mrvica u Suncevom sistemu koji je mrvica na Mlecnom putu, koji je mrva u Univerzumu. Zemlja je jedina mrva na kojoj sam u stanju da opstanem. Nemamo gde da odemo.

Drzimo se jedni drugih neko vreme pa odemo dalje pre nego sto se vezemo. Vezemo se jedni za druge trajno ubijajuci svu srz, razdraganost i sustinu.

Gde je tu ljubav? 

Neki novi tip me gleda iz ogledala. Transformacija se čini neprimetna onima oko njega. Malo širi u ramenima. Stomačina postala stomačić. Više nema mesta šali da su sise dovoljno porasle da liče na grudne mišiće. Sada ne liče ni na šta. 

Pogled drugačiji, manje životinjski, više muški. Pomalo mačo. Glava velika kao bundeva. Čitao da glava smrša poslednja. Dupe se osuši prvo. To dovede do neravnoteže, stomačina i glavudža vuku ka napred pa se postepeno salo stomaka većim delom sliva u dupe da popuni šupljine, a manjim ide u glavu zarad istog.

Prase mi je otkrio tajnu dijete. Jednog dana sam mu dao veliku glavicu zelene salate. Seo je pored nje i jeo sve dok je nije pojeo 12 sati kasnije. Sledećeg dana smo ponovili proceduru i tako se nastavilo. On uvek žvaće. Kenja 43 puta dnevno, brojao sam. 

Nosim pun ranac zelene salate sa sobom. Mrljam hlorofil po ceo dan. Dišem prazninu, pijem Svetlost. Malo utiče na mozak.  

Najbitnije, pogledam se u ogledalu jednom u dve nedelje. Kod češće inspekcije dijeta ne deluje. 

Kod 2 izbora, koja su naizgled ista, novčić ne mora da odluči koji put da prihvatimo. Tu je samo da kaže, u trenutku dok se vrti u vazduhu i svi se ti svetovi naših mogućnosti prepliću, šta mi zapravo želimo. Još jedan vredan momenat kada je ruka spuštena preko novčića pre nego što pogledamo. Šta je ono što nas je pokrenulo da ga bacimo? Treba dobro osetiti i zapamtiti motiv i strah. Šta ako padne pismo? Želim da bude glava, i obrnuto. 

Tajna je čvrsto verovati da ćemo kada on padne, kada konačno podignemo dlan i vidimo da li je glava ili pismo, uraditi tačno ono što on prorekne. 

 

Toalet je omiljena prostorija. Četiri zida i puno vode svuda. Zeleni peškiri, šolja kafe, dobra kniga i svo vreme ovoga sveta. Ispred vrata izmučene duše kukaju nad svojom sudbinom. Tako se postaje gospodar pakla. Biti nevidljiv u pravom trenutku. 

Šta ako odlučim da više ne spavam? Šta bi se zapravo tu promenilo? 

Nisam napisao delo koje će promeniti svest ljudi. Nisam oformio pokret koji će se boriti za humanu planetarnu podelu resursa. Ne borim se protiv uništavanja prirode.  Nemam dece. Nisam se reprodukovao. Ne postojim. 

Šta smeta da  ostanem budan? 

Obukao sam brkove. Mrak i ludilo zaključao u staru muzičku kutiju. Naučio neke dugačke reči, izuo se pa postao Bilbo Bagins. Osmehujem se kada treba, a ne kada hoću. Odrastao sam. 

Svako jutro izlazim iz stana zgrade ubodene u pljeskavicu zemlje koju zovem Vojvodina i odlazim u brda. Imam jednu zver, iza očiju, koja zgranuta urla svoje ime na putu ka stanici. Smiri se kada uđem u metalnu sobu koja mene i druge lažove nosi do mesta gde nam je određeno da provedemo dan. Tada je već kasno pa će ponovo pokušati sledećeg dana. 

Visok je. Liči na Nefilima mada kada bi ga neko bolje upoznao rekao bi da više podseća na veoma krupnu domaću mačku. Njuška mu je nešto duža od mačje, gotovo duga kao vučja, ali ipak sličnija mačjoj. Voli zelenu boju jer je jede. Voli da peva na krovovima i ponosan je na svoje krzno boje lešnika. Nije sentimentalan, ne pamti prošlost, nikada ne ide istim putem. Vidi niti koje spajaju ljude, beskonačno klupko treperave svetlosti koje određuje ko je kuda pošao a gde će zapravo stići. Vidi i druge budalaštine kao i zavidan broj izmišljotina. 

Nije na prodaju.

Nikada neće biti. 

 

Kasna noc. Skoro jutro. Pomalo pijano skupi se sav mrak u jednu saku. In vino veritas. Vreme stane. Sutra se budim za posao, a danas je vecno dok ne zaspim. Igraj se sa mnom. Treba mi. Pomeri te misice lica. Osmeh. Ne kosta puno. Neko je napisao da ce malo ko da te zaista razume, da udje u tvoju sustinu i shvati tvoje demone, bez projekcija i ocekivanja. Samo mali, bedni ti, dovoljno beznacajan da sebi oprostis postojanje uslovljeno time da nemas moc da promenis svoje okruzenje. Najbolje sto mozes jeste da ne pokvaris tudje iskustvo. Uz poneki cvonjak skrusenim, produhovljenim, nesposobnim. Osim da klece. Deset zapovesti. Tus. Smeh publike. Cilj je zapisan i tu nema menjanja, filozofije, molbi ali put je nas. Hajde jos jednom. Tus. Smeh publike. Korak. Nema sta da se izgubi. 

To ide ovako. 

Srce sata trzne u stranu prebrzo, metal se pojeo dovoljno da preskoci otkucaj i to zaglavi mehanizam. Zid postane toliko truo da nije u stanju da zadrzi ekser o koji je okacena cak i najlaksa slika. Svetlost zvezde namigne i mi to vidimo kao da je namignula nama a zapravo je mig bio upucen divljoj materiji iz koje ce jednom nastati Zemlja. Strah nas je buducnosti jer je ne vidimo ili mraka jer u njemu nema zidova, granica koje nas cuvaju. 

Za satove postoje sajdzije, za slike- druga mesta na zidu a zvezdama se mozemo radovati jer postoji neko ko je video njihov mig.  

Zapravo, ako svet vidimo dovoljno jasno radovacemo se neizvesnosti jer u njoj lezi sve novo sto i cini zivot vrednim pomena. 

Gorim. Gorim. Gorim. Fleshevi tokom celog dana. I danima unazad. Volim patetiku jer pokazuje sav humor nashih malih prolaznih zivota. Smejem se sebi u ogledalu. Crven u licu i to traje. Gorim. Gorim. Gorim. Bili na kafi juce. Rekao joj da mi se neopisivo svidja. Iskreno. Uredno. Ona meni rekla isto. Imam 15 godina, samo mi se cini da imam 30. Gorim. Gorim. Gorim. Koincidencije su prirodne. Koeljo kaze da ako zaista iskreno nesto zelis ceo svemir ce se urotiti da se to desi. Koincidencije. Smejem im se kao i svom crvenom licu. Gorim. Danas ulazi gospodja od oko 70 godina kod mene. Pricamo sat vremena. Muz umro pre deset godina. Devet godina usamljenosti i onda ugleda dva velika plava oka. Neznog coveka. Ode u Ameriku kod njega na godinu dana. U njenim ocima neopisiva kolicina zivota. Energija. Strast. Kaze da kada osetis tu posebnu vezu, kada emocije dolaze iz srca a ne iz uma, dopusti srcu da kipi. Emocije kipe. Pusti ih da kipe. Gorim. Gorim. Gorim. Kipim. Ona, ta jedna jedina posebna mi salje poljubac za laku noc. 

 

Ono vece iz prethodnog posta ne posaljem poruku. Posalje ona. Za deset dana sve ukupno razmenimo 250 poruka. Veceras, ona, ta jedna jedina posebna, mi salje poljubac za laku noc. Gorim.

Umorni dani. Prehlada, virus, umor, stara ljubav ponovo u Beorgradu. Imao lep izlazak. Novi Montevideo, najbolja preporuka, nimalo ne lici na prvi deo. Posle u kafic. Cetiri sata razgovora. Popusio pola njene pakle, kupio joj drugu. Nista nisam pokusao. Navodno, izasla je iz duge veze pre samo nekoliko dana. Svejedno kasnije razmislim i vidim znake. Trebao sam da pokusam. Suvise razmisljam. Dopala mi se, zaista zaista puno. To je najgori deo. Slabo trpim ljude. Retko kada mi se bilo ko dopadne. Pokusacu ponovo sledeceg vikenda, kada prodju slave, stare ljubavi, poreske prijave i ostale usputne stvari. Tesko je navici se da nema nekoga kome se treba posvetiti. Dece i ljubavi. Ostalo je usput. Koliko god to lazno zvucalo od nekoga kao sto sam ja, porodica ili taj neko poseban je od kljucne vaznosti.

Prosetao danas po kisi. Kupio neki alkohol i obisao poznata mesta. Svakih nekoliko koraka gazio preko secanja. Recimo da se devojka sa kojom sam izasao pre neki dan zove Danijela. Bacio novcic. Da je pala glava poslao bih Danijeli poruku. Pitao kako je, sta radi itd..

Palo je pismo. 

Popio danas kafu sa jednom finom devojkom. Pogledao se posle u ogledalu. Podocnjaci, neobrijan, mala crvena ispupcenja bocno od ociju posledica sedam dana pijenja, pusenja, lutanja i veoma malo sna. Dao joj telefon, kao ja sam moderan i suvise kul da trazim broj od nje. Zapravo svestan opste izubijanosti svoje pojave i potpune nonsalantnosti da to prikrijem. Hej bejbi, ovo sam ja. Dacu ti sve; dusu, novac, neznost, ljubav, vreme, sumnjivo kulinarsko umece, kvrgave prste ako si luda da me pozoves, ali necu da se namecem

Kao sto Gruco kaze: "Nikada se ne bih ozenio zenom koja bi se udala za mene".

Nek mi je sa srecom.