Osmog dana bez sna iz zidova su izlazile utvare. Vise nisam mogao da izadjem iz zgrade. Lift nije radio a stepenice su se uvijale ludacki ka nekom dalekom i nedostiznom spratu nize. Svih osam dana nije bilo sunca, makar toliko postedjen, provodio sam vreme gledajuci kapi kise kroz prozor. Treceg dana su iz pojedinacnih kapi postale linije, sedmog su se preobrazile u zid. Bubasvabe su iz malih zbunjenih spodoba presle u lepe, duge crne krive koje su se preplitale po podu. Dogadjaji su se povezali i zbivali se trenutno. Postali su jedan veliki trenutak, trajan i utesan. Video sam stvarnost iz drugog ugla, onog koji nasa percepcija resetuje i secka nakon svake noci odmora. Velika celina.

Osmog dana bez sna iz zidova su izlazile utvare. Svi prijatelji umrljani oko stola gde smo ranije igrali karte. Moje ljubavnice upetljane u divlje klupko golotinje na krevetu. Ja, siva magla rasuta svuda.