Gorim. Gorim. Gorim. Fleshevi tokom celog dana. I danima unazad. Volim patetiku jer pokazuje sav humor nashih malih prolaznih zivota. Smejem se sebi u ogledalu. Crven u licu i to traje. Gorim. Gorim. Gorim. Bili na kafi juce. Rekao joj da mi se neopisivo svidja. Iskreno. Uredno. Ona meni rekla isto. Imam 15 godina, samo mi se cini da imam 30. Gorim. Gorim. Gorim. Koincidencije su prirodne. Koeljo kaze da ako zaista iskreno nesto zelis ceo svemir ce se urotiti da se to desi. Koincidencije. Smejem im se kao i svom crvenom licu. Gorim. Danas ulazi gospodja od oko 70 godina kod mene. Pricamo sat vremena. Muz umro pre deset godina. Devet godina usamljenosti i onda ugleda dva velika plava oka. Neznog coveka. Ode u Ameriku kod njega na godinu dana. U njenim ocima neopisiva kolicina zivota. Energija. Strast. Kaze da kada osetis tu posebnu vezu, kada emocije dolaze iz srca a ne iz uma, dopusti srcu da kipi. Emocije kipe. Pusti ih da kipe. Gorim. Gorim. Gorim. Kipim. Ona, ta jedna jedina posebna mi salje poljubac za laku noc. 

 

Ono vece iz prethodnog posta ne posaljem poruku. Posalje ona. Za deset dana sve ukupno razmenimo 250 poruka. Veceras, ona, ta jedna jedina posebna, mi salje poljubac za laku noc. Gorim.

Umorni dani. Prehlada, virus, umor, stara ljubav ponovo u Beorgradu. Imao lep izlazak. Novi Montevideo, najbolja preporuka, nimalo ne lici na prvi deo. Posle u kafic. Cetiri sata razgovora. Popusio pola njene pakle, kupio joj drugu. Nista nisam pokusao. Navodno, izasla je iz duge veze pre samo nekoliko dana. Svejedno kasnije razmislim i vidim znake. Trebao sam da pokusam. Suvise razmisljam. Dopala mi se, zaista zaista puno. To je najgori deo. Slabo trpim ljude. Retko kada mi se bilo ko dopadne. Pokusacu ponovo sledeceg vikenda, kada prodju slave, stare ljubavi, poreske prijave i ostale usputne stvari. Tesko je navici se da nema nekoga kome se treba posvetiti. Dece i ljubavi. Ostalo je usput. Koliko god to lazno zvucalo od nekoga kao sto sam ja, porodica ili taj neko poseban je od kljucne vaznosti.

Prosetao danas po kisi. Kupio neki alkohol i obisao poznata mesta. Svakih nekoliko koraka gazio preko secanja. Recimo da se devojka sa kojom sam izasao pre neki dan zove Danijela. Bacio novcic. Da je pala glava poslao bih Danijeli poruku. Pitao kako je, sta radi itd..

Palo je pismo. 

Popio danas kafu sa jednom finom devojkom. Pogledao se posle u ogledalu. Podocnjaci, neobrijan, mala crvena ispupcenja bocno od ociju posledica sedam dana pijenja, pusenja, lutanja i veoma malo sna. Dao joj telefon, kao ja sam moderan i suvise kul da trazim broj od nje. Zapravo svestan opste izubijanosti svoje pojave i potpune nonsalantnosti da to prikrijem. Hej bejbi, ovo sam ja. Dacu ti sve; dusu, novac, neznost, ljubav, vreme, sumnjivo kulinarsko umece, kvrgave prste ako si luda da me pozoves, ali necu da se namecem

Kao sto Gruco kaze: "Nikada se ne bih ozenio zenom koja bi se udala za mene".

Nek mi je sa srecom. 

Skupe se koincidencije. Nagomilaju se pa se prelije pomalo preko bureta da se primeti. Pomisao na staru staru veliku ljubav dovede do toga da je sretnem na ulici posle 8 godina. Drzi svog decka (muza?) za ruku oborenog pogleda. Prolazi trotoarom pored Zire i mene. Zapisem datum i vreme, da vidim koliko ce proci dok je ne vidim ponovo.  Novija velika ljubav je otputovala pola sveta daleko. Kaze da me voli. Vratice se a vreme otice. Vreme u globalu tece, a pojedinacno otice. To je ta tragedija nasih spoznaja. Imaju rok trajanja. 

Zapalim pljugu. Kao nekada. Navucem nevidljivi plast i engleski kacket, nekada zelene boje, pa promicem izmedju ljudi. Ne radni dan. Neznam sta cu od sebe. A poriv se vratio.

Izadji iz kuce.

Osvrni se oko sebe. Evo, svet i dalje postoji a malo nas je naslo sebe u njemu. Tako da je to uredu. Udji u svet.

Sledeca pljuga. Na pivo kod spanca ako radi. Na zidove je okacio slike neke celave devojke. Svaki put zurim u njih. U njen grbavi nos i zelene oci. Zaljubljen. Iskreno i celim srcem ali samo dok sam ovde. Kada odem ponovo plast. Bez emocija. Bez srca. Kada neko i probije dzinovske bedeme, godinama gradjene, a ne pronadje nikog, to je poslednja odbrana. Ala smo vas zajebali.

I tako dalje.

Mir.

Spanska muzika. Laganica. Seo iza zida tako da ne vidim spanca niti da on vidi mene. Naduven kao bure. Jutros mamuran i neuracunljiv spremio tri jela. Skuvao cveklu, nacedio jednu pomorandzu preko i posuo belim lukom. Ukuvao pola glavice kupusa u pivu sa zacinima. Ovlazio, izudarao nekoliko snicli od soje, ukuvao u zacinima, procedio. Sve to pojeo. Naduo se. Ostalo je pola da se i sutra nadujem.

Famozna Bivsa je sada negde sa izvesno Trenutnim, a mene  zabole za sve to. Pomalo ogorcen na sebe sto sam uopste svestan da su upravo sad zajedno.

Usamljen? Ne, ja rado pisem blog.

Recimo ovako. Tokom doceka novaka, u ponoc sam zagrlio jednu devojku. Dva puta. Bila je mekana. Imala ogromnu kovrdzavu kosu. Mislila je da me tesi zagrljajem a ja zacudo nisam osecao potrebu da joj se uvucem u gacice. Dva topla komada mesa i gomila iluzija, u maloj dragoj igri. Osetim se dobro posle izvesno duzeg vremena. Dobri stari ja. 

Dobro jutro 

Dakle, to je ta nova godina o kojoj svi pricaju. Docek, pesma pivo i nesto vruce cokolade. Energija svuda. Cvrsta i stvarna.

Posle natrag u hladnu noc.

Ulice dugacke koliko zivot, a noge pijane. 

A tako je malo potrebno.

Jedan topao dlan.