Zapalim pljugu. Kao nekada. Navucem nevidljivi plast i engleski kacket, nekada zelene boje, pa promicem izmedju ljudi. Ne radni dan. Neznam sta cu od sebe. A poriv se vratio.

Izadji iz kuce.

Osvrni se oko sebe. Evo, svet i dalje postoji a malo nas je naslo sebe u njemu. Tako da je to uredu. Udji u svet.

Sledeca pljuga. Na pivo kod spanca ako radi. Na zidove je okacio slike neke celave devojke. Svaki put zurim u njih. U njen grbavi nos i zelene oci. Zaljubljen. Iskreno i celim srcem ali samo dok sam ovde. Kada odem ponovo plast. Bez emocija. Bez srca. Kada neko i probije dzinovske bedeme, godinama gradjene, a ne pronadje nikog, to je poslednja odbrana. Ala smo vas zajebali.

I tako dalje.

Mir.

Spanska muzika. Laganica. Seo iza zida tako da ne vidim spanca niti da on vidi mene. Naduven kao bure. Jutros mamuran i neuracunljiv spremio tri jela. Skuvao cveklu, nacedio jednu pomorandzu preko i posuo belim lukom. Ukuvao pola glavice kupusa u pivu sa zacinima. Ovlazio, izudarao nekoliko snicli od soje, ukuvao u zacinima, procedio. Sve to pojeo. Naduo se. Ostalo je pola da se i sutra nadujem.

Famozna Bivsa je sada negde sa izvesno Trenutnim, a mene  zabole za sve to. Pomalo ogorcen na sebe sto sam uopste svestan da su upravo sad zajedno.

Usamljen? Ne, ja rado pisem blog.

Recimo ovako. Tokom doceka novaka, u ponoc sam zagrlio jednu devojku. Dva puta. Bila je mekana. Imala ogromnu kovrdzavu kosu. Mislila je da me tesi zagrljajem a ja zacudo nisam osecao potrebu da joj se uvucem u gacice. Dva topla komada mesa i gomila iluzija, u maloj dragoj igri. Osetim se dobro posle izvesno duzeg vremena. Dobri stari ja. 

Dobro jutro