Šta ako odlučim da više ne spavam? Šta bi se zapravo tu promenilo? 

Nisam napisao delo koje će promeniti svest ljudi. Nisam oformio pokret koji će se boriti za humanu planetarnu podelu resursa. Ne borim se protiv uništavanja prirode.  Nemam dece. Nisam se reprodukovao. Ne postojim. 

Šta smeta da  ostanem budan? 

Obukao sam brkove. Mrak i ludilo zaključao u staru muzičku kutiju. Naučio neke dugačke reči, izuo se pa postao Bilbo Bagins. Osmehujem se kada treba, a ne kada hoću. Odrastao sam. 

Svako jutro izlazim iz stana zgrade ubodene u pljeskavicu zemlje koju zovem Vojvodina i odlazim u brda. Imam jednu zver, iza očiju, koja zgranuta urla svoje ime na putu ka stanici. Smiri se kada uđem u metalnu sobu koja mene i druge lažove nosi do mesta gde nam je određeno da provedemo dan. Tada je već kasno pa će ponovo pokušati sledećeg dana. 

Visok je. Liči na Nefilima mada kada bi ga neko bolje upoznao rekao bi da više podseća na veoma krupnu domaću mačku. Njuška mu je nešto duža od mačje, gotovo duga kao vučja, ali ipak sličnija mačjoj. Voli zelenu boju jer je jede. Voli da peva na krovovima i ponosan je na svoje krzno boje lešnika. Nije sentimentalan, ne pamti prošlost, nikada ne ide istim putem. Vidi niti koje spajaju ljude, beskonačno klupko treperave svetlosti koje određuje ko je kuda pošao a gde će zapravo stići. Vidi i druge budalaštine kao i zavidan broj izmišljotina. 

Nije na prodaju.

Nikada neće biti.