soba

Mala medjuigra

Zavrti se 

Suknja joj se podigne

Svaki put kada treba da promeni pravac

Suknja izgleda kao pecurka

Na tren

Vec sam to video

pre dvadeset godina

Ona se vrtela kao cigra

Zatajala je da lupa cipelama o asfalt

Zatim nastavljala da se vrti

Razbarusene kose 

Raskopcane kosulje iz koje su se presijavale bele znojave sise

Divljeg osmeha

Mogao bih da se vratim u taj dogadjaj

Da ostanem tamo

Spustenih pantalona 

Gole guzice na svezoj travi Kalemegdana

Sa cigaretom medju zubima

Malo pred jutro.

Na mekoj travi

Nefilim spava

Boli ga glava

Reki su da ga ceka

Smrt.

Ali ni smrt nije ista

Ko sto je bila

Samo koska

Lezi na tlu.

Tiho Vas molim

Za vise tisine

Vetar prica

O snu.

Ponecu sve sa sobom 

Kaze Nefilim travi

Svet je trun

u mojoj glavi.

u obicnom sapunu iz DM-a

jednom od onih belih

Sitni orgazmi krisom, nocu

i sva lica u prolazu

prosto nisu tvoja

niti jedno lice

nije tvoje

Osetim te u ukusu hrane

kada je sam spremim

dodirnem tkaninu i ti si tu

ali nigde nema tvog glasa.

Osmog dana bez sna iz zidova su izlazile utvare. Vise nisam mogao da izadjem iz zgrade. Lift nije radio a stepenice su se uvijale ludacki ka nekom dalekom i nedostiznom spratu nize. Svih osam dana nije bilo sunca, makar toliko postedjen, provodio sam vreme gledajuci kapi kise kroz prozor. Treceg dana su iz pojedinacnih kapi postale linije, sedmog su se preobrazile u zid. Bubasvabe su iz malih zbunjenih spodoba presle u lepe, duge crne krive koje su se preplitale po podu. Dogadjaji su se povezali i zbivali se trenutno. Postali su jedan veliki trenutak, trajan i utesan. Video sam stvarnost iz drugog ugla, onog koji nasa percepcija resetuje i secka nakon svake noci odmora. Velika celina.

Osmog dana bez sna iz zidova su izlazile utvare. Svi prijatelji umrljani oko stola gde smo ranije igrali karte. Moje ljubavnice upetljane u divlje klupko golotinje na krevetu. Ja, siva magla rasuta svuda.

Na duže staze sve je moguće popraviti. 

Potrebno je znati ko je sposoban za popravak, ko je taj sto razume kvar. Nemojte pasti u zamku, kvar je jasan na povrsini ali ima mnogo vise slojeva nego sto se cini. Ukoliko je tehnika popravke jasna, razlika izmedju učenika i majstora je u vremenu potrebnom da se opravka izvede.

Slomljeni zupčanik nekakvog mehanizma može nekad da se zaletuje, nekad da se učvrsti pločama ili precentrira. Odlomljeni deo se napravi nov ili se izreže od starog tako da dva čine jedan koji lepo radi. Sve je do majstora.

Isto je sa ljudima. Samo je potrebno naći pravog mastora. 

Probudim se u krvi do kolena 

probazam krug

to su samo senke

stojim krivih nogu

krivih zuba

ispred krmeljivog ogledala

u malom stanu pri sredini ulice

zavejan rub grada

malog kontinenta

jos manje planete

negde na kraju beskrajne vasione

ispunjene mrakom i tek ponekim plamenom.  

Kada sam pročitao The Watchmen znao sam da nikada neću moći tako jasno da prenesem emociju svega, konačni besmisao.Kada sam pročitao Mouse shvatio sam da nikada neću imati tako snažnu priču, jednu od onih koja te proguta i jasno pokaže koliko je bedno biti čovek. Razumeo sam vremenom da je već neko napisao moju priču, nazvao me Bob Arktor, i postavio me u prljav krevet sa pištoljem pod jastukom. Kafkin nedostatak ljudkosti u večnoj birokratiji u kojoj živimo danas. Veliki brat kao perfidna realnost koju smo veoma lako prihvatili danas. .Čupavi Marks koji je sve ovo predvideo i opisao pre 170-ak godina.

Ali ona ima kosu boje šargarepe. 

udjem

prevaram se da sam neko drugi

dovoljno dugo

postanem taj neko

Pita me da li si ti taj i taj

da li si onaj prvi ti

ili drugi ti

ili treci

i tako dalje

retko ko izdrzi do

sedamdeset i osmog mene

koji sam sad

ako se desi da pita

kazem prosto

nisam ni taj.

Uvek cu biti neko drugi.

Nedostaje mi ono sto sam mogao biti.

Dugaciji 32.

Sve zene su savrsene,

samo nasi brojevi se ne poklope. 

Pred kraj

duga suknja

pokret

dodir

mnogo mirisa svega

Njena koža

kupka od kokosa

Podgrejan ručak

buđ iza zavese

Para iz kupatila

Sprej za cipele

Moj znoj

njeno međunožje 

moja majca na naslonu stolice

njena kosa svuda 

žuti zidovi 

buba koja beži preko poda

ulegnut krevet

komšija gleda utakmicu

napolju se deca deru na nekoga 

lopta se odbija o zid 

farovi muževljevog automobila 

mali zrak svetlosti joj prelazi

preko očiju

dok svet eksplodira. 

Nova prica.

iluzija skupljena u barok

ostri alati kojima odrzavamo svet  

kolega i ja

tamo negde leprikon sedi na staklu

neke sasvim obicne tezge

Pozeljno bledo rame  

po kome pada crvena kosa

zelim da je uzmem i stavim u sebe

da izlijem svu magiju napolje

zelim da je nahranim

rasirim te noge

ugrizem to meso

budem deo te krvi koja je cini

tako stvarnom.

Pustim da se prelije. Pokvasim prste nad sudoperom. Krupan sam. Časa je od dva deci. Popijem lek pa sednem i čekam da deluje. 

Sve je veliko i nedokučivo. Sve se svodi na naše mišljenje o tome. Ako misliš da si upravu, čisto obaveštenja radi, nisi. Svi su upravu. Zavisi od ugla iz koga se gleda. Svaki novčić ima dve strane.

Kada počne da deluje bude lakše. Onda mi je svejedno. 

Boys dont cry.  

Ovde brojim grobove,

video ostatak sveta.

Nije loš.

Idite na istok.

Gorak ratluk. 

Dodir osobe koja lako moze biti ja. Nema mnogo razlika. Slicnost je što imamo jednak rezon prema većini životnih odluka i iste ožiljke. Ono bitno je isto. Sa druge strane ona veruje istoriji a ja ne verujem ničemu. Voli ljude ponekad, meni se ljudi uvek gade. Pleše a ja stojim u mestu i čekam da sve ovo prođe. Nekoliko godina razlike, opet postoji nada da neće postati kao ja. 

Otišla je, ponovo sam sam. Tu su još budilnici, kvake, alati, zvezde i koraci kojima merim vreme.