Igra se izgubi posle dovoljno gresaka. Postane analiza. Pojavi se neko nov a mi vec vidimo probleme koji ce se pojaviti za godinu ili dve. Znamo sta ce kada reci i koliko ce jutra i veceri postati gorki kada prodje dovoljno vremena. 

Stasamo u velemajstore busnih kofera i praznih obecanja. Deep blue postane daleko secanje na vreme kada je rival bio uzbudljiv i pozeljan. Sada povremeno odigramo koju sa slabim protivnicima, pobedimo nekoliko puta i idemo dalje. Bez zapisa, bez secanja, bez emocije. 

Neki izaberu jednu partiju polako se gaseci sve do tacke kada ostanu samo dve figure koje vise nemogu pobediti jedna drugu ali se i dalje muvaju po tabli, bez sata. Partija koja traje dok se jedan od igraca ne preda.  

Citava ova planeta je mrvica u Suncevom sistemu koji je mrvica na Mlecnom putu, koji je mrva u Univerzumu. Zemlja je jedina mrva na kojoj sam u stanju da opstanem. Nemamo gde da odemo.

Drzimo se jedni drugih neko vreme pa odemo dalje pre nego sto se vezemo. Vezemo se jedni za druge trajno ubijajuci svu srz, razdraganost i sustinu.

Gde je tu ljubav?